Činjarica

Njegovala je neobične priče u uspavanim predgrađima navika. Kao dragocjeno sjemenje, koje će procvjetati kada ga ogrije nečiji topli pogled, ona je sijala riječi. Govorilo se da džepovima kaputa, umjesto svilenih maramica, uredno složene nosi rime i slova i da za svakoga prolaznika kome se usput osmijehne, već unaprijed ima spremnu lijepu riječ, ubranu sa drveta koje je gajila u vrtu iza kuće.
Šaputalo se da je alhemičarka, koja je pripitomila zvijezde i da svake večeri kupa Mjesec u činiji od zlata, da pod oronulim orahovim stablom u vedrim ljetnim noćima s vješticama ispija čaj. Govorili su da je pod pernatim jastukom uspavala čuvarkuće zmije i da im šapuće priče prije spavanja. Da je po krvi i Vesni i Morani sestra i da se nikada ne zna čija će se sjenka u njoj probuditi.
A ona je rječima slikala svoje vidike. Umivala Suncem rime i slogove. Pažljivo ih slagala u papirne stogove. Kao svečane haljine, oblačila se u paučaste tišine, potpuno oslobođena ljudskog bremena taštine.
I samo je njegovala neobične priče u uspavanim predgrađima navika.

 

*Slovenska mitologija Činjarice opisuje kao djevojke i žene koje su vladale magijom.

 

uh3-sama21

Za tri zlatna dukata

Kad rasplinu se zrela
jutra moga života
utišaću brbljive misli
i za tri zlatna dukata
na nekom zaboravljenom trgu,
pored dva ulična svirača
rasprodaću sve svoje riječi i slova.

Rasprodaću sve svoje riječi i slova
i ukrotiću ovo srce,
uplašenu sivu pticu.
Kupiću polovnu masku tužnog pajaca,
jedan maslačak gorak
i žut.
Bosonoga i s maskom na licu,
krenuću sama na put.

Bosonoga i s maskom na licu,
krenuću sama na put.
Kupiću zlatni kavez
i jednu bijelu pticu.
Bijelu pticu, čija pjesma je
zaspala u mojim očima.
Majčinski, na rame ću je spustiti,
tu da joj bude dom.
Strpljivo je učiti,
s oblakom da se druži.

Kad rasplinu se zrela jutra
moga života,
za tri stara dukata
rasprodaću zlatne okove
i kao sa izgubljenom sestrom,
zagrliću se s šumom.
Samo sa nebom
i pticama ću se družiti
i samo ću pjesmu nositi
uvijek u srcu svom.

U prodavnici kosmičkih čuda

U ovu prodavnicu
kosmičkih čuda
slučajno si svratio
onog pokislog petka.
Onog petka
u aprilu,
kad oblaci su u
svojim vlažnim utrobama
prenosili tajne poruke
slučajnih ljubavnika.

Kiše su se tog petka
prosipale, kao skriveni
ljubavni uzdasi
i zemlja je mirisala
na smokve i na grožđe.

U ovu prodavnicu
kosmičkih čuda
stupili smo kao neznanci,
al nemirom me okovala
tvoja srebrna sjenka.
Dok oblaci iznad nas
su drhtavo
o ljubavi ćutali,
onog pokislog
aprilskog petka.

Rastali smo se nepovratno.
U sumrak se stopili
kao dva potpuna stranca.

I ne mislim često o tebi,
dok u aprilskim kišama,
nepozvan,
ne izroniš iz tame
i ne progovoriš šapatom
nekog slučajnog ljubavnika,
čija riječ mi je
s oblaka
skliznula na rame.

Чајанка под кестеном

oblogovan

Кристина Плавшић је рођена песникиња. Имам осећај да је од оних особа које пишу лако, без тензија којима тражи праву реч или стих.

Личи ми да просто проспе стих, строфу и песму, као чашу воде за срећу путнику који из њених спретно сложених речи обично изађе сетан и збуњен.

Њена збирка има три целине.

У првој доминира сета проистекла из љубави. Што се мене тиче, и да није написала никада ништа, до неколико стихова у сјајној песми “Седеф“, заслужила би место међу највећима:

“Облачим се у изблиједеле боје

изношене жудње

и као разбаштињена кнегиња

лажним седефом бојим сивило.

Шапућем те“

У другој доминира филозофија, сврха постојања. Кристина има те сјајне, неочекиване метафоре због којих вреди закорачити у њен свет преиспитивања.

Тамо је, осим насловне песме “Чајанка под кестеном“ која је феноменална ода пролазности, мени посебну пажњу привукла “Пресуда“.

“Нека се надмећу

краљеви и дворске луде

ко ће пресуду

бољу ми…

View original post 80 more words

Ruža na šahovskom polju

S gađenjem žvaćem
ovaj osjećaj krivice u sebi.
Krivice zbog tuđih grešaka.
Zbog tuđe gluposti,
pohlepe i zlobe.

Dok iznad glave,
kao oreol posebnosti
u tami što svijetli,
uzaludno, od nevjernih –

u ljubav, život i radost,
ja uporno
krst svoj skrivam.
Umorna kraljica crna,
na šahovskom polju,
prepunom drvenih pješaka.

Radujem se sopstvenom bogatstvu,
mada ničega osim zvijezda nemam
i samo se dušom ogrćem
i nebom pokrivam.

Tu, u bezađe bačena,
na šahovsku ploču,
gdje piuni u očima jedino vide
neke slike svog crno bijelog svijeta.

Ja, dostojanstvena, tiha i sama
ogrnuta plaštom od snova,
sjeme ljubavi sijem,
ko žutu, mirisnu ružu.
Mjesečinom je kupam
I čekam da procvjeta.

38374_vest_%d1%88%d0%b0%d1%85%d0%be%d0%b2%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d1%84%d0%b8%d0%b3%d1%83%d1%80%d0%b5-%d0%b7%d0%b0%d1%98%d0%b5%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%be

Iznad vinograda

Prizivam ljeta koja ne dolaze
na moje obale.

Ovdje gdje živim
kiše ne prestaju.

Olovne magle,
ko otrovne zmije
vijugaju iznad vinograda.

Stojim u mjestu.

Koraci moji
odavno svijetom
bez mene hode.

O, tako mi nedostaju
daleke žege,
dok slušam huk
te mutne vode.

Bole me ljeta
koja ne dolaze više
na moje obale.

Dok kiše spremaju blato
tu, iznad vinograda.

Promrzla od čekanja
ja još tražim
izgubljene dane.
Uplašena i sama,
ko pastir
što idući putem
zauvijek ostade bez stada.

 

Kao zrnca ćilibara

Raširili se mrazovi kao paučina. Od trenutka kad smo ljeta u sebi bez žaljenja prepustili nekim oktobrima, bespovratno smo izgubili svoja vlastita sunca. Jeseni su neopaženo svoje mjesto ustupile mrazovima. Uselili su nam se pod kožu, u kosu, u srca i postelje.Miris prve jutarnje kafe s ukusom mraza na usnama. Hladni pozdravi, telefoski pozivi, poljupci, dodiri…
A mi… Mi smo čekali proljeća. Uvjereni da će nas već sutra probuditi neki maj, ptičiji pjev pod prozorom. Čekali smo proljeća koja se neće vratiti. Naučeni na tmine, nismo se trudili pronaći izlaz iz mraka.
Ponekad bi u samotnim predvečerjima, kao zrnca ćilibara bljesnuli u tami neki daleki avgustovski dani. Lijena nedeljna jutra, nepročitane novine, miris mora i Arsenov glas koji dopire sa radija.
Raširili su se mrazovi kao paučina. U četiri zida živimo sopstvene zime.
U tminama ravnodušnosti, tek s vremena na vrijeme, kao zrnca ćilibara prospem sjećanja na neka davna, zlatna ljeta i na nas zauvijek izgubljene u njima.